Историја лука

The luk је двогодишња биљка из рода Аllium у породици Аlliaceae. Корени су влакнасти. Стабљика, скраћена у диск, спљоштена је и конична. Листови су цилиндрични и шупљи, са најширом основом која се постепено сужава према врху, краћи од цветне дршке, а пречника већег од 0,5 цм. Листне влаге су дебеле и лишајасте, густо покривају скраћено стабло, формирајући луковицу. Лук има разне боје, као што су пурпурно-црвена, ружичаста, бакарно-жута, светло-жута или бела. Период цветања и плодностава траје од маја до јула. Већ у трећем веку н.е., након отварања Пута свиле током западног хан династије, постепено је уведен у Кину. Како је био егзотична биљка, називан је 'луком'.

Лук је првобитно из западне Азије, а узгaja се по целој Кини и доступан је током целе године. Узгој лука датира још из древног Египта, а касније су га Шпанци донели у разне регије. Међутим, највише се узгаја у умереним климама, као што су Италија, Мексико, Шпанија и Сједињене Америчке Државе. Лук је отпоран на сушу, добро расте у влажним условима и захтева плодно земљиште. Не подноси високе температуре, јаку сунчеву светлост, сушу нити сиромашно земљиште. Познат је по свом изелентном квалитету и високом приносу, а широко се размножава семеном. Због једноставног чувања и могућности поновног усаживања, лук је идеалан за домаће баште.

Лук је у иностранству познат као краљица поврћа, познат по свом високом нутритивном вредности. Може се користити као зачин, а мали лук често додају у коктеле или као појачала укуса. Јединствен мирис лука, као што је диацетил, подстиче метаболизам. Узимање лука може повећати ниво енергије и олакшати умор. Међутим, такође може изазвати нелагод у желуцу и цревима. Богат нутријентима, лук има зачинат укус због присуства летљивих супстанци. Савремена медицина је показала да лук има својства која спречавају болести, могу побољшати апетит и имају јако антибиотско, снижавање крвног притиска и анти-артериосклеротични ефекти. Такође су корисни у лечењу недостатка витамина Ц. У традиционалној кинеској медицини, верује се да лук има ефекте уклањања топлоте, растварања слуза, детоксикације и убијања паразита.

Лук је потекао из Централне или Западне Азије и данас је доступан у многим сортама, а користи се у исхрани широм света. Камени резови из древног Египта, који датирају из 10. века пре нове ере, приказују бербу лука, који се касније проширио у средоземни регион. Током западне хан династије, Чанг Чијен је путовао на западне територије и довео многе врсте, укључујући и лук. Записи показују да је лук већ био узгајан на западним територијама тога времена. Након доба великих географских открића, лук се проширио из Европе на остатак света. У 16. веку доведен је у Северну Америку, а у 17. веку стигао је до Јапана. У 18. веку, у спису „Лингнан заји“ забележано је да су европски бели довели лук у Макао и да је он узгајан у областима Гуангдона. Одатле је почео да се шири унутрашњошћу Кине.

Лук је високо цењено поврће, које се узгаја шиrom света. Тренутно главне земље производње лука укључују Кину, Индију, Египат, Сједињене Америчке Државе, Русију, Холандију, Шпанију, Уједињено Краљевство, Немачку, Пољску и Мексико. Међу њима, Кина је највећи произвођач лука у свету, са око трећине светске производње. У Кини, лук се углавном производи у североисточним, северним и северозападним регионима, где су главне области производње Шандонг, Хебеи и Унутрашња Монголија.